до̏бра̑ мо̀литва, f.Кад сватови с дјевојком већ хоће да полазе, онда, у Рисну, брат и један од дјевера изведу дјевојку на молитву, држећи је брат за десну, и дјевер за лијеву руку: сватови сазову дјевојачке родитеље (или оне од кућана који су јој мјесто њих) и осталу родбину да јој даду добру молитву, па узевши велики колач, или, као што ондје кажу, самун и на њему на мјесту у мијешењу за то начињеноме сребрну чашицу вина, даду га најприје оцу, који сједавши на столицу зовне дјевере и запита их: „Шта иштете од мене грјешника?“ А они му одговоре: „Ми иштемо од такога бана да речеш своме дјетету добру ријеч, тако и тебе Бог дао сваку добру срећу!“ Онда он држећи у руци колач с чашом рече овако: „Шћерце! да ти Бог да сваку добру срећу и свако добро, како бих и сам себе рад!“ Изговоривши ово сркне мало вина из чаше, а пјевачи онда запјевају: Добар чоече! | Добро ти рече! | Добро ти рече! | Брзо се стече! | У добре часе, | Под пуне чаше | Свему роду и племену на велику част, | А нашијем млад’јенцима у најбољи час! | А свак реци и помисли: да је добар час! | Тако вама и Бог дао вазда добри час! По том се од прилике с овакијем ријечима даде колач матери, која је благослови од прилике овако: „Шћерце! Боже ти дај добру срећу! колико шкрока доступила од свога рода до свога дома, толико ти Бог дао добријех и сретнијех часа!“ А тако од прилике и браћа и остала родбина. Пјевачи послије свакога припијевају као и горе послије оца, само што се имена мијењају, н. п. мјесто: добар чоече, матери се рече: добра
мајчице, стрини: добра банице, а брату: добар брате. Невјеста се уза сваки припјев поклања, само уз онај а нашијем млад’јенцима не, него са стидом гледа преда се. Пошто се сврши добра молитва, дјевер пусти дјевојку те остане опет у брата, а муштулугџија узме молитвени самун и понесе га на вјенчање, а онамо га послије да попу. Тако дјевер узме и оставн чашу; а пошто се из ње на вјенчању младијенци запоје вином, да се невјести те је остави за спомен. [cf.молитва3, молитвена чаша]. И у Црној
се гори од прилике овако даје дјевојци добра молитва, осим што је онамо не даје само родбина него и сватови. Али се у Паштровићима добра молитва даје друкчије. Онамо дјевојка, док сватови још сједе за трпезом, клекне на прострте струке насред куће, па пружи од себе руке, на које јој натрпају малијех пушака и ножева, колико год држати може, а два засједе (или заставе) узму јој вео с главе, и држећи га раширена изнад ње један од њих говори: „Помози, Боже, и намјери се велики добри час! Моја сестрице! Бог ти дао мјесто порода девет синовах и десету кћерцу за милост: два ка’ и два засједе; два ка’ и два првијенца; два ка’ и два ђевера; један добар и поштен ка’ и твој отац; а кћерца била добра и поштена као и твоја мајка!“ Уза сваки овај благослов сватови вичу: „Амин!“ Кад сватови већ устану да пођу, онда опет на кућноме прагу простру струке, и дјевојка клекнувши на њих, отац јој држећи у рукама бокару вина овако даје добру молитву: „Помози, Боже, и намјери се велики добри час! Ајде с Богом, моја кћерце! Из овога дома ижљегла у добри час! а у други дом уљегла у бољи час! Да Бог да, моја кћерце! да ти креши и реуши (т. ј. расте и напредује) свака твоја работа, како вода о Божићу, а лист и трава о Ђурђеву дне! И да ти сваки твој брат и пријатељ завиди на добро! И да ти у ови дом повратка више не буде, већ ако гостом кад дођеш!“ А тако је од прилике благослови и мати, а и свекар кад онамо с њом дођу.